Iz Beograda nas je jutros ispratila kiša, a ostatak puta nas je pratilo sunce. Lagana vožnja do “Dobrih voda”, dve planirane i nekoliko pauza “na brzaka”, i skoro neosetno stigosmo.
Naravno, odmah licitiranje ko će sa kim biti u sobi, pa čak i ko će biti prve komšije. Želimo da im ugodimo, ali moramo biti i promišljeni. Svi nestrpljivo čekaju da budu prozvani, pa jedva dočekavši, odmah uleću u sobe, biraju krevete, otvaraju kofere, pakuju stvari, ponosno pokazuju svoje najveće dragocenosti. Onda juriš u druge sobe da nauče gde su ostali drugari, pa malo lutanja (“koja bi moja soba”). Pa red dovršavanja preostalih sendviča.
Punih stomaka odlazimo da obiđemo najbližu okolinu, neki da se podsete, neki da po prvi put osmotre. Šetamo se, čavrljamo, uživamo u druženju i okruženju.
Žurimo na ranu večeru. Hmmm, pokazaćemo se bolje narednih dana.
Nadamo se žurci, ali nikako da počne. No, nema veze, umemo mi i bez muzike da se zabavimo.
Truba svira povečerje – naravno, nikom, ali nikom se ne spava. I, naravno, kad mora da se ćuti desetak minuta, odmah se zaspeva. Ne mari ni što su komšije sa donjeg sprata malo bučne.