Poslednji dan na Goču. Vreme kao da se urotilo protiv nas – taman prestane kiša i počnemo da se spremamo za izlazak napolje, pa ponovo počne.

Ipak nam nije dosadno. Drugari su tu, družimo se po sobama, igramo se asocijacija, ne ljuti se čoveče, crtamo, pričamo. Čak smo imali priliku da prisustvujemo zanimljivom predavanju o pečurkama i naučimo ponešto novo.

Popodnevne kišne epizode postaju manje intenzivne i učestale, tako da odlučujemo da izađemo da se malo prošetamo i protegnemo noge. I da po poslednji put svratimo do “našeg” parkića.

Pošto nam je poslednje veče, povečerje je malo kasnije. Malci su se uželeli crtaća, a starija deca odlaze na žurku, opraštaju se i sa drugarima iz drugih mesta koje su ovde upoznali.

Sobe su nam poluprazne. Nema više onog haosa od odeće i obuće zbog kojeg treneri opominju, niti razbacanih bojica, crteža i igračaka. Samo kofer pored kreveta i odeća za sutra. Naša mala avantura je gotova.

Pozdrav, prelepi Goču, i vidimo se dogodine.